Испитивање тврдоће је једна од најједноставнијих и најдоступнијих метода у испитивању механичких својстава. Да би се одређена испитивања механичких својстава заменила испитивањем тврдоће, у производњи је потребан релативно прецизан однос конверзије између тврдоће и чврстоће.
1. Тврдоћа по Бринелу (ХБ): Каљена челична кугла одређене величине (обично 10 мм у пречнику) се утискује у површину материјала под одређеним оптерећењем (обично 3000 кг). Након одређеног временског периода, однос оптерећења и површине удубљења је вредност Бринелове тврдоће (ХБ), изражена у кгф/мм² (Н/мм²).
2. Тврдоћа по Роквелу (ХР): Када је ХБ > 450 или је узорак премали, тест тврдоће по Бринелу се не може користити, већ се користи мерење тврдоће по Роквелу. Користи дијамантски конус са вршним углом од 120 степени или челичну куглу пречника 1,59 или 3,18 мм, утиснуту у површину материјала под одређеним оптерећењем. Тврдоћа материјала је одређена дубином удубљења. У зависности од тврдоће материјала за испитивање, постоје три различита случаја:
ХРА: Тврдоћа добијена коришћењем оптерећења од 60 кг и индентера са дијамантским конусом; користи се за материјале са изузетно великом тврдоћом (као што је цементни карбид).
ХРБ: Тврдоћа добијена коришћењем оптерећења од 100 кг и челичне куглице пречника 1,58 мм; користи се за материјале са релативно малом тврдоћом (као што су жарени челик и ливено гвожђе).
ХРЦ: Тврдоћа добијена коришћењем оптерећења од 150 кг и индентера са дијамантским конусом; користи се за материјале са веома великом тврдоћом.
3. Викерсова тврдоћа (ХВ): Индентер дијамантског квадратног конуса са углом на врху од 136 степени се утискује у површину материјала под оптерећењем до 120 кг. Вредност тврдоће по Викерсу (ХВ) се добија дељењем вредности оптерећења са површином удубљења.
